“Nakon faksa sam rekao i roditeljima. Započeo sam vezu sa svojim sadašnjim partnerom i mislio sam da je odgovorno od mene da oni znaju s kim živim. To je bilo prije prilično godina, ali još nismo s time izašli na kraj. Često pričamo, nekad je prilično bolno, nekad manje bolno. Trudim se objasniti im da ja vodim miran život i da sam u sretnoj vezi, i da nije moja krivica što nemaju unuka, ali oni se boje i iz tog straha često reaguju negativno. Ponekad sam zbog toga razočaran. Ja bih zbog njih zaratovao sa pola svijeta. Pokušavam misliti da je naš problem što jedni drugima želimo različito dobro”, rekao je sagovornik portala BUKA o otkrivanju svoje seksualne orijentacije najbližima. 

Sagovornik portala BUKA, koji nas je zamolio da ostane anoniman, započeo je svoju intimnu priču riječima da sa osamnaest godina nije više mogao izdržati pritisak i da je morao reći nekome svoju tajnu. Samo autovanje na početku je bilo neizrecivo teško, a ni danas nije svima otkrio svoju seksualnu orijentaciju.

“Osoba kojoj sam prvo rekao je bila prijateljski raspoložena, ali valjda nije prepoznala koliko je to meni značilo. Zbog toga sam ćutao još nekoliko godina. Na faksu je bila jedna djevojka za koju se pričalo da je lezbejka. Jedno veče sam je pozvao na kafu i ispričao joj sve. Ona je bila dosta više od pomoći. Mislim da u tom trenutku i ne možeš puno reći ljudima koji ti se autuju, sem da ih slušaš. I možda da im kažes da će sve biti ok, čak i kad nisi siguran u to potpuno. Tako je i ona slušala mene. Onda sam želio to dijeliti sa svojim bližim prijateljima. Bilo mi je bitno da im ne moram lagati kada me pitaju s kim sam sinoć išao na dejt. Sa nekima je bilo lakše, sa drugima malo teže”, kazao je za BUKU naš sagovornik.

Dodao je da je naročito bilo teško sa onim liberalnim, urbanim strejt muškarcima, za koje je vjerovao „da su već ok s tim“. Obično im nije bilo najjednostavnije to prihvatiti. 

“Nisam baš išao na gej žurke ili tako nešto, tako da sem izlazaka u paru nisam poznavao baš previše LGBT osoba da bi o svemu mogao razgovarati sa njima. A istini za volju, nisam baš nešto bio ni slavno seksualno aktivan da bih mogao da o tome pričam sa seksualnim partnerima.”

Sredinom faksa postalo mu je jasno da njegova seksualna orijentacija nije faza, da nije izbor i da neće otići ako dovoljno dugo ne razmišlja o njoj. Zbog toga mu je bilo važno da o tome razgovara i sa nekim iz porodice. Njegov brat od tetke je bio njegov najbolji drug. Njemu je rekao i on je to odlično prihvatio. On i njegova supruga su mu najveća podrška i danas. Sa drugim rođacima je bilo različito, ali iz nekog razloga mnogo bolje i lakše sa braćom, nego sa sestrama. „One bi uvijek mislile da ćemo se onda igrati ‘Seks i grada'”, kaže naš sagovornik i dodaje da njemu nije bilo do toga.

Danas se više i ne autuje. Živi prilično jednostavan život i kada ga novi ljudi koje upozna pitaju sa kim živi, on im kaže. “Više nije do mene da li se oni slažu sa tim ili ne. I često, više me nije ni briga. Ako im moj privatni život predstavlja problem, možda i ne bi trebalo da se više trudimo jedni oko drugih.”

Kaže da je na početku bilo neizrecivo teško priznati najbližima i okolini svoju seksualnu orijentaciju.

“Sve te emocije koje osjećaš u isti trenutak. Neizvjesnost jer ne znaš da li se intimna ispovjest može lako pretvoriti u nasilje. Bilo je napeto. Sada imam mnogo manje prostora za sve te osjećaje, i kao što sam spomenuo, ako imamo takav razgovor, on se dešava iz praktičnih razloga. Imam rođake kojima još nisam rekao. Često mi je krivo zbog toga. Želim vjerovati da nije samo do mene, da su me mogli i pitati, ali da se boje odgovora”, ističe on.

STRAH OD NASILJA

Kada se osvrće na prošlost, kaže da mu je najteže bilo zbog straha od nasilja. Stalno je, kaže, prisutan strah od nasilja. “Nikad ne znaš kako će i oni najbliži reagovati. Ljudi su u našoj prošlosti nalazili opravdanim biti nasilan prema ženama koje nose hlače, neki i danas misle da je u redu šutati Rome samo zato što su tu, pa onda ni ti nisi iznimka. Taj strah od nasilja te stalno čini užasno paranoičnim. Pored toga, meni su smetala i govorkanja. Više sam volio da ja kažem ljudima, nego da mi oni raspredaju život iza leđa. Ali to nije bilo uvijek moguće, niti je iko drugi pošteđen od govorkanja”, kazao je naš sagovornik.

Napominje da se uvijek plašio da će ga, zbog tog govorkanja iza njegovih leđa, neko fizički napasti. Zbog toga mu je danas jako bitno da nikad ne priča o seksualnoj orijentaciji drugih ljudi. Njihovo je pravo da odluče da li će to dijeliti sa drugima ili će zadržati za sebe. 

On ističe da je njemu prilično perverzno ono što se u javnosti često čuje, a to je da LGBT osobama niko ne brani da budu aut. “Istina, pravno imamo tu mogućnost. Ali u praksi se to ne dešava, i mislim da nije problem do nas. Kada sam bio tinejdžer, na radiju Oksigen je noću išla neka kontakt emisija gdje su svi zvali i pričali o svemu. Bio je to naš fejsbuk 0.1. Jedno veče su pričali o snovima i jedan tip je nazvao da ispriča uznemirujući san u kojem ima seks sa svojom prijateljicom. ‘Ali ja sam homoseksualac’, rekao je na kraju da objasni svoj nemir. Poslije njega se odmah javio tip da kaže da tema emisije nije homoseksualnost, već snovi i da ne uznemirava javnost. Mislim da je situacija slična i danas”, kaže on.

Dodaje da se ponekad neko odluči izaći u javnosti sa svojom seksualnom orijentacijom, ponekad se pusti film ili neka serija koja ima likove manjinskih seksualnih identiteta, ali odmah poslije se pojave samoorganizovane inicijative koje će dovesti u pitanje ovo pojavljivanje kao nemoralno, nepotrebno i van granica pristojnosti. 

“Ukoliko ja plaćam poreze i učestvujem u društvu snoseći njegove troškove, zašto ja nemam pravo u javnosti pričati o svojim problemima. A mi ovdje govorimo ne samo o meni, već o grupi između 4 i 10 posto stanovništva. Mislim da se ljudima brani da budu aut. Mislim da situacija sa prajdom i svim ostalim događajima govori u prilog tome. Mislim da stav: ‘Nemam ja problem sa njima dok su u svoja četiri zida’, isto govori u prilog tome”, kaže on.

Napominje da izlazak LGBT osoba u javnost da pričaju o svojim problemima znači da možete čuti o svojoj svakodnevnici na TV-u, ali i reći šefu da ne dolazite na posao jer vam je partner/ica bolestan, da možete da se i vi zadužite u stranoj banci za stan, da i vi kupite preskupe karte za dupla sjedišta u kinu, da i vi pozovete komšije kad vam je rođendan. “Te stvari niko drugi ne drži u svoja četiri zida, pa ne mislim da bih trebao i ja. Mislim da je generalno mit da ako se LGBT osobe puste iz ormara, da će oni samo pričati o seksu, a kako je naša javnost licemjerna, onda je i otpor logičan. Moram još primijetiti da ne šutkaju obično oni koji imaju para, već oni drugi isto marginalizovani, radnici, penzioneri, ljudi iz naselja sa kojima LGBT zajednica dijeli muku, pa mi je situacija utoliko i bolnija”, povjerava se naš sagovornik. 

Napominje da sa druge strane postoji cijeli niz LGBT osoba na javnoj sceni koji i kada otvoreno kažu da nisu heteroseksualni, onda se publika uvjerava u drugačije, pa se za jednu pjevačicu kaže da ima problema sa hormonima, iako ona kaže da je lezbejka. Isto važi i za istorijske ličnosti, pa se za jednog naučnika kaže da je bio aseksualan, iako je dugo živio u vezi sa mornaričkim kapetanom i slično. I njima se brani da budu aut, konstatuje.

“Na kraju, mislim da se i cijelo držanje u četiri zida odvija preko terminologije, pa je tako za nekoga ko živi sa istospolnim partnerom/icom u redu reći da je tu u pitanju homoseksualizam, iako takva bolest ne postoji u medicinskim registrima BiH. Na isti način se ljudi nazivaju pogrdnim imenima, bez da ih se pita kako je njima u redu da se referiše kada se misli na specifični identitet. Voditelji kontakt emisija naročito vole ovu praksu”.  

SVE JE TO LIČNO I BOLNO

Ističe da je na samim osobama da odluče kada će se otvoriti prema drugima i reći im šta osjećaju. Uopšteno gledano, kaže da nije zgodno pričati o prednostima ili manama autovanja, jer je sve to prilično lično i bolno. 

“Znam veliki broj pozitivnih priča, ali i još veći broj negativnih. Zbog toga bih uvijek savjetovao ljudima da odluče sami kada i kako žele da razgovaraju sa svojim bližnjima. Ali sa prijateljima je već druga stvar. Ako im vaša seksualna orijentacija smeta, možda problem nije u vama. U filmu ‘X-Ljudi: Prva klasa (2011)’ postoji jedna scena sa dvoje likova. Magneto, mutant koji ima moć da savija metal, ulazi u sobu u kojoj Mystique, mutantkinja koja mijenja izgled svojom voljom, vježba sa tegovima na benč klupi. Mystique, koja je inače plava i sa ljušturama, za vrijeme vježbe ima izgled zgodne plave žene koja nije mutant i prilično se muči sa tegovima. Magneto podigne pogledom tegove i kaže joj: ‘Ako koristiš pola svoje koncentracije samo na to da izgledaš normalno, onda samo polovinu pažnje obraćaš na ono što radiš. Samo ističem nešto što bi ti moglo spasiti život. Želiš da te društvo prihvati, a ne možeš prihvatiti ni sama sebe’”. 

Na kraju kaže da je najbitnije da gejevi, lezbejke, biseksualne, transeksualne, transrodne i sve druge kvir osobe prihvate sami sebe i da sa sobom u miru pokušavaju ostvariti sve svoje potencijale. To je jedino što je poručio svim kvir, ali i strejt osobama.

“KO SMO MI DA SUDIMO DRUGIMA?”

Istraživanje “Ko smo mi da sudimo drugima?” – Ispitivanje javnog mnijenja o stavovima prema homoseksualnosti i transrodnosti u Bosni i Hercegovini, autorke Zlatiborke Popov-Momčinović u izdanju Fondacije Heinrich Böll – Ured za BiH, Fondacije CURE i Sarajevskog otvorenog centra, pokazuje da, kada je riječ o autovanju, žene pokazuju veći senzibilitet.

Tik uz spol, značajan prediktor stavova bio je i tip naselja, gdje su stanovnici urbanih područja pokazali da imaju pozitivnije stavove prema LGBT populaciji. I na kraju, kao značajan faktor pokazala se i dob ispitanika. Uočena je tendencija da su ispitanici u većoj mjeri liberalniji i otvoreniji prema LGBT osobama što su mlađi.

“No, razlike su u stavovima u manjem broju slučajeva bile statistički značajne, nego kada je riječ o drugim sociodemografskim obilježjima, ali su faktički na svako od postavljenih pitanja ispitanici_e mlađi od 50 godina imali liberalnije stavove u odnosu na starije ispitanike_ce. Zanimljivo je da je najmlađa starosna kohorta  (18–35 godina) u nekim pitanjima imala liberalnije stavove u odnosu na narednu starosnu kohortu (36–50 godina), a u nekima ne, što je svakako povezano sa manjkom znanja, iskustva, socijabilnosti (nisu roditelji, nemaju posla i sl.), ali i većom ravnodušnošću, pa i otuđenjem koja odlikuje mlađe generacije”, ističe se u ovom istraživanju.

Ovo istraživanje je pokazalo da 34,5% građana u BiH navode da im je prihvatljivo da im homoseksualna osoba bude komšija, šef ili kolega na poslu, kao i blizak prijatelj, a 42,2% građana imaju suprotan stav o ovom pitanju, odnosno socijalnu distancu prema homoseksualnim osobama.

“Prema rezultatima ovog istraživanja, našavši se u situaciji da saznaju da je njihovo dijete homoseksualna osoba, 70,4% građana bi pokušali vlastito dijete uvjeriti u to da je pogrešno biti homoseksualan, a manji bi dio građana (13,2%) prihvatio ili pružio podršku vlastitom djetetu u ovoj situaciji. Sudionici najčešće navode da im nije prihvatljivo (uopšte ili donekle) da im homoseksualna osoba bude komšija. Nešto više od trećine sudionika navodi da im je spomenuto donekle ili potpuno prihvatljivo”, ističe se u ovom istraživanju.


Ovaj članak je napisan u sklopu projekta „Coming out! Zagovaranje i zaštita prava LGBT osoba“, koji finansira Evropska unija, a implementira Fondacija Heinrich Böll- Ured za BiH, zajedno s partnerima Fondacijom CURE i Sarajevskim otvorenim centrom. Sadržaj članka je isključiva odgovornost Fondacije Heinrich Böll – Ureda za BiH, Fondacije CURE i Sarajevskog otvorenog centra i ni u kom slučaju ne predstavlja stanovište Evropske unije.

Tekst prenijet sa portala BUKA.