Religija može biti opasna, ali verujem i da može biti produktivnija, ako se prevaziđu međusobne predrasude, i ako se nađu sličnosti i ono što nas spaja, jer su sve to religije jednog boga. Gde se tu uklapaju žene? Posle sloma socijalizma nastao je trend retradicionalizacije. Po toj tradicionalističkoj paradigmi žena obično ima podređenu ulogu u društvu, porodici, pa i u verskim zajednicama kao jednim od agensa ove retradicionalizacije. Ali, s obzirom da bh. društvo ipak pripada Evropi, makar i kao njena liminalnost, ipak nas dotiču modernizacijski procesi koji otvaraju polja putem kojih su žene i kroz verske zajednice više uključene i definišu svoje pozicije.

To pokazuje činjenica da ima dosta žena koje su zainteresovane za studije teologije, te žena koje osnivaju tzv. faith-based organizacije (organizacije civilnog društva koje su bazirane na veri), i na taj način se aktiviraju i manifestuju svoju religioznost ne samo u pasivnoj, domaćinskoj sferi, već ispoljavaju i svoje kreativne potencijale. To je prostor za koji se žene, nažalost, još uvek bore. One su i dalje itekako marginalizovane, ali mislim da se postepeno grade neki prostori za taj otpor. U BiH ima zaista puno istaknutih pojedinki, što iz mainstream civilnog društva, koje je više sekularno, što iz faith-based organizacija, što među ženama koje su završile teologiju, npr. profesorica Zilka Spahić-Šiljak koja je feministička teologinja, a tu su i žene aktivne i angažovane npr. u Međureligijskom vijeću… Te pojedinke su pionirke, i grade aktivističke mreže kako bi se žene uvezale i redefinisale svoj podređen status unutar verskih zajednica.

DANI: Radili ste doktorat na temu ženskog pokreta, a uskoro ćete izdati i knjigu Ženski pokret u Bosni i Hercegovini: Artikulacija jedne kontrakulture. Možete li reći nešto više o knjizi?

POPOV MOMČINOVIĆ: Zanimljivo je da je ženski angažman u okviru civilnog društva kada je nastajao sa usponom modernog društva bio podstaknut verskim žarom i entuzijazmom i potrebom za moralnom obnovom. To je karakteristično i za zemlje Zapada, zato što žena u javnoj sferi nije smela biti angažovana u političkom smislu, ali se kroz verske zajednice mogla javno eksponirati. To se smatralo društveno prihvatljivim. Na taj način su žene stekle socijalne veštine, upoznale jedna drugu, razmenjivale iskustva, te uradile puno dobrih i pozitivnih stvari za dobrobit zajednice.

Sličan trend je postojao i u BiH. Prve građanske asocijacije nastaju sa dolaskom Austro-Ugarske, i to su mahom bile faith-based organizacije, u kojima su žene iz sve četiri tradicionalne verske zajednice učestvovale i davale svoj doprinos građanskom aktivizmu. Iako su ti okviri delovanja bili suženi, i iako su im bili nametnuti neki poželjni modeli ponašanja, one su se ipak na taj način javno angažovale, upoznale, imale prostor da ispolje svoju kreativnost. To je deo našeg nasleđa i tradicije koji ne treba potcenjivati i nešto što je bilo autohtono za bh. prostor.

Glavna intencija moje knjige jeste da se oživi diskurs o društvenim pokretima, pogotovo ženskom pokretu, jer ovde vlada paradigma da se civilno društvo poistovećuje sa nevladinim organizacijama koje postoje raspršeno u društvenom eteru, gde svako radi neke svoje projekte, a zapostavlja se to da su glavni segmenti civilnog društva društveni pokreti, koje odlikuju masovnost, snaga i kontrakulturalnost koji prevazilaze partikularnosti pojedinačnih projekata. Tu je i predrasuda da u ženskim nevladinim organizacijama vlada samo trka za parama.

Kada sam upoznala sjajne žene koje rade po malim mestima, sa minimalnim sredstvima, iz pukog entuzijazma, i u neuslovnim okolnostima, kod njih sam prepoznala požrtvovanost i predanost, želju da podrže jedna drugu, da budu moralni i svaki drugi oslonac, da se osnažuju kroz susrete. Ženski pokret se zaista pominje u javnom diskursu. To je delom posledica i činjenice da žena ima više u civilnom društvu nego u formalnoj politici, koja je i dalje maskulina. Političke stranke liče na muške klubove, a u civilnom društvu žene stvaraju formalne, poluformalne i neformalne kanale, kako bi jedna drugu osnažile i to su njihovi prostori za slobodu i njeno dalje osvajanje. To trebaju biti glavne odlike civilnog društva – sloboda, autonomija, antihijerarhija, antibirokratizacija, ono što je protivno “gvozdenom zakonu oligarhije” koji karakteriše npr. političke partije.

Kada vidim sjajne ženske organizacije koje često bez sredstava organizuju kreativne oblike vlastite, ali i grupne ženske ekspresije, to je nešto što obogaćuje sivilo političkog života i naše javne sfere. Snaga ženskog pokreta leži u njegovoj kontrakulturalnosti i alternativnom diskurzivnom javnom prostoru koji, da se pozovem na Habermasa, nije kolonizovala i apsorbovala vlast. To je neka sfera naše slobode.

Obično se kaže da su ovde ženske organizacije nastale kad su došli stranci. Meni je svaka aktivistkinja rekla da je ženski pokret postojao i pre. U periodu Austro-Ugarske i Kraljevine Jugoslavije su postojale ženske organizacije, u socijalizmu je postojao AFŽ, koji je posle transformisan u Savez ženskih društava, imali smo legendarnu konferenciju Drug-ca žena 1978. godine…

DANI: Pored toga što se u BiH feminizam često derogira kao ideologija u čijoj je osnovi mržnja prema muškarcima, tu je i stereotip da vjernice ne mogu biti feministkinje.

POPOV MOMČINOVIĆ: Jedan od problema jeste što se kod nas feminizam poistovećuje samo sa jednom od struja tzv. radikalnog feminizma ili feminizma separacije – da su svi muškarci neprijatelji, da ženskom pokretu nisu potrebni muškarci, da u ženskim organizacijama ne trebaju biti muškarci, da se ne bi reprodukovao parijarhat… Drugi problem je socijalistički eho koji je ostavio traga na načine percepcije feminizma – tada je feminizam smatran buržoaskom, retrogradnom ideologijom. Ali, feminizam je široki vrednosni okvir koji pruža prostore za različite aspekte naučnih istraživanja i aktivističkog delovanja koji obogaćuju jedni druge. Problem je što feminizam doživljavamo kao uzak segment koji zapravo odvaja jednu društvenu grupu od druge, a ne vidimo da je to jedan inkluzivan pojam koji je povezan sa različitim progresivnim društvenim pokretima, kao što su mirovnjački, ekološki pokret, pa i mnogi religijski pokreti, kao npr. social gospel pokret iz Amerike, koji se borio protiv društvenih nepravdi.

DANI: To me dovodi do narednog pitanja, koje se tiče LGBT populacije i religije, što je još jedan potpuno nespojiv pojam za patrijarhalno i heteronormativno bh. društvo.

POPOV MOMČINOVIĆ: Reč “religija” potiče od latinske reči “religare”, što znači povezati ljude, bez obzira na njihove različite identitete i grupne pripadnosti. Važno je da su ti ljudi slobodni, da se ugodno osećaju u svom identitetu i da žive bez straha, a ja, ako sam iskrena vernica, prihvatit ću ih kao svoje bližnje i prihvatit ću njihov drugačiji identitet kao proširenje mog vlastitog identiteta. Ja tako doživljavam religiju, kao proširivanje horizonata. Bog je ljubav, milost koja se širi bezgranično, i prijemčiv je za svakog, a nije neko ko će napraviti barijere između ljudi. Ali kod nas vladaju te dihotomije, isključivosti, različiti partikularizmi, težnje da se stvore kognitivne mape, da nam se daju pripisane uloge, da nas se postavi na mesto gde misle da trebamo da budemo. Lično religiju ne doživljavam tako i drago mi je što se u mnogim verskim zajednicama vidi neko otvaranje prema LGBT populaciji, jer su i LGBT osobe božja deca, da se izrazim religijskom terminologijom.

DANI: Koliko retradicionalizacija, koju ste spominjali, prijeti bh. društvu, i koliko žene u tom procesu, kao i dalje ranjiva društvena grupa, mogu stradati?

POPOV MOMČINOVIĆ: Retradicionalizacija se desila sa padom socijalizma i nastanka vrednosnog vakuuma koji je usledio nakon toga, ali vremenom se ona polako rastače. Okrenimo se oko sebe – vidimo mlade, urbane ljude koji misle svojom glavom, veliki broj aktivista/kinja, koji se potpuno opiru takvim retrogradnim trendovima. To jeste dug proces, i delimično ga perpetuira politički sistem koji ljude deli na osnovu porekla, ali opet postoje i političke opcije sa drugom ideološkom formom. One se još ne mogu ispoljiti u punom kapacitetu u postojećem političkom sistemu, ali vide se neki pomaci, kako u političkom spektru, tako i kod običnih ljudi.

Ljudi žele da imaju mogućnost da se ostvare kao slobodne ličnosti. Tačno je da su žene ranjiva grupa, ali mislim da su se žene dovoljno osnažile. One su pokazale toliko građanske hrabrosti za vreme rata, pružile su otpor etno-nacionalizmu, prve su organizovale međuentitetske susrete, tzv. Room for Conversations u Zenici i Banja Luci 1996, kada je bila hrabrost otići u drugi entitet. Mislim da su žene za ovih 20 sretnih ili nesretnih godina – zavisi iz kojeg ugla gledamo – uspele da naprave svoj prostor autonomije koji će moći iskoristiti da se odupru tome da ponovo budu žrtve patrijarhata i etno-nacionalne ideologije, koji su ih za svoje potrebe samo instrumentalizovali.